То је птица средње величине позната по великом ружичастом кљуну. У овом чланку ћемо вам рећи о неким карактеристикама краткорепог албатроса, као ио његовом тренутном стању.
Карактеристике краткорепог албатроса
Његов научни назив је Пхоебастриа албатрус а може бити висок око 90 центиметара и тежак око 10 килограма као одрасла особа. Краткорепи албатрос мења боју у зависности од старости, будући да по рођењу и док је млад има црно-смеђе перје, а кад постане одрасло, перје је бело или златно.
Врат и груди су беж боје, а његов огроман и квадратни ружичасти врх је упечатљив. Један од начина да се утврди старост примерка је да се прецизно посматра кљун, будући да најстарији имају плавичасту границу.
Што се тиче исхране, краткорепи албатрос углавном укључује лигње у својој исхрани и, у мањој мери, шкампе, јаја летеће рибе, ситну рибу и ракове. Познато је да становништво прати рибарске бродове како би се хранило отпадом и остацима рибе који се бацају на море.
Још једна занимљива чињеница о њиховом понашању је да се групишу у колоније једном годишње, отприлике у време инкубације јединог јајета које сваки пар има. То се дешава више од два месеца. Одрасли се могу размножавати од пете или шесте године.
Што се тиче његове дистрибуције, морамо то назначити Ова птица се гнезди у Торисхими (Јапан) и на острвима Сенкаку и Минами-Којима, у Кини и Јапану. Територија коју покрива краткорепи албатрос обухвата северни део Тихог океана, мада се може видети и у источној Русији, па чак и на Аљасци.
Прошлост, садашњост и будућност краткорепог албатроса
Налет перја албатроса почео је крајем 18. века, пошто су постали веома популарни и у Северној Америци и у Европи. Индустријска револуција учинила је своје допуштајући да се направи одећа и прибор који то укључује.
Међу квалитетима перја ове птице може се приметити да је лагано, топло и не дозвољава пролаз воде. Стога су се углавном користили за капуте или јоргане. Тачније, за израду ћебади било је потребно више од килограма перја. Узимајући у обзир да перје сваког одраслог примерка не прелази 20 грама, било је потребно убити добар број њих да би се добио само један предмет.
Комерцијални лов на краткорепог албатроса у Јапану почео је око 1885. Компанија Тамаоки била је задужена за извоз перја и, када је схватила да у околини готово да нема птица, одлучила је да се пробије и ухвати и оне које су насељавале оближња острва.
Друге компаније су учиниле исто на хавајским острвима. Критике о начину на који су Јапанци убили ове птице ускоро су дошле до ушију купаца и влада. До 1903. хавајске власти забраниле су лов на тој територији, па је ова птица чак проглашена националним поморским спомеником.
Међутим, наставили су лов на другим географским ширинама. До 1930. године у Јапану је остало само 2.000 примерака, а врста је проглашена угроженом. Захваљујући директору Института за орнитологију Иамасхина, острво Торисхима је 1933. године проглашено светилиштем, што је спречило наставак клања.
Године 1958. истраживачи су почели да проучавају ово острво и, наравно, проучавали су његовог главног власника, краткорепог албатроса. До 1981. године влада Токија је спровела различите активности у потрази за овом дивном птицом, што је омогућило већу репродукцију у том подручју.
Али поново је врста проглашена опасном од изумирања јер им присуство људи у региону није дозволило да се правилно размножавају. Техником „резбарења“ птица у дрвету ради привлачења „стварности“, за деценију се популација албатроса значајно повећала.
Тренутно број птица на јапанским острвима достиже скоро 5.000, што је мали број, али један који охрабрује научнике да наставе са поступцима и задацима који им помажу да се размножавају у дивљини. Иако је рањива врста, много се ради на очувању њеног природног станишта.