Емоције које доживљавамо омогућавају нам да тумачимо понашања и језике на општем нивоу, многи од њих се примењују на животиње, јер је то начин разумевања њихових потреба и сензација. Међутим, једна од најкомплекснијих емоција је завист, која осим што нас изазива велику радозналост, видели смо и да је и друге врсте могу осетити, па није неуобичајено да се мисли да су пси завидни.
Међутим, може ли заиста бити овако? У овом чланку говоримо о занимљивости коју је тим неуробиолога открио и зашто би ова изјава могла бити веома тачна.
Можемо ли рећи да су пси завидни?
Емоције паса биле су од великог интереса за научну заједницу, и уопште, за људску радозналост. Део овога се фокусирао на то како људи перципирају оно што осећамо, па је откривено да хормони стреса код њихових власника не остају непримећени од стране животиња, већ чак могу да апсорбују њихове емоције.
Ово би било због двосмерног односа, у којем власници могу пренети своје емоције на животиње. Поред тога, додаје се и способност паса да тумаче невербалне сигнале које шаљемо, а која се заснива на тумачењу говора тела, што је изузетно важно питање у њиховом природном понашању да разумеју своју околину и прилагоде се.
Иако је ово део начина на који нас „читају“, друга страна би била да посматрамо како их „читамо“, како ступају у интеракцију са другим животињама и да ли могу да изразе или доживе емоције специфичне попут зависти.
Шта су научници открили о зависти код паса?
Тим истраживача са Универзитета у Бечу у Аустрији одлучио је да предузме ригорозну анализу како би испитао ову могућност код ове врсте. Група неуробиолога успела је да потврди ову идеју коју су многи власници паса већ имали на уму: пси су завидни.
Према Краљевској шпанској академији (РАЕ), завист се састоји од осећања туге или жаљења због туђе имовине, стриктно везаног за нешто што се не поседује, али се жели. У том смислу, како се ова емоција изражава код паса? Како можете доживети завист? И ако јесте, у којим случајевима?
Како су тестирани пси?
Студија се заснивала на неколико делова. Почели су тако што су учили псе да испруже шапе. Многи од њих су исправно следили упутство да подигну уд, што су урадили и без награде за то.Међутим, научници су тада почели да нуде виршле, након чега се понашање променило.
То је било зато што, у том процесу, нису сви пси добили посластицу за продужење шапа, већ само неки. На овај начин се могло видети како пси којима није давана кобасица показују незаинтересовано понашање према динамици, чешу део тела или једноставно зевају.
Пси којима могу да позавиде , према овој студији. То је због начина на који они негативно реагују на одређени догађај. Облик комуникације не само са људима, већ и са припадницима сопствене врсте.Очигледно, видевши да нису добили награду, као што јесу остали пси, једноставно су одлучили да одбију активност. Тако се показало како би пси могли негативно да се понашају ако би други били награђени у њиховом присуству, чак и када су они чинили исто.
Научни део сматра да је овакво понашање углавном последица блиског контакта који је ова врста имала са људима. Несумњиво, језик од којег настављамо да учимо.
